Политички актери у Србији па и у малом Сврљигу успели су да збуне јавност о томе како ће се заокруживати на референдуму који ће бити одржан у недељу (16.01.2022. године).
Велики проценат грађана ни не зна зашто и које промене доноси Акт о промени Устава Републике Србије, што ће представљати један велики проблем свима, па и самим политичким партијама. Зашто? Управо из тог разлога што ће се овај референдум гледати попут избора, хајде нека буде републичких, односно парламентарних. Уколико референдум не успе, сви ће то схватити као пораз Александра Вучића, уколико референдум прође, мишљења оних који не знају шта заокружују биће поново сломљена јер ће Вучић победити, фигуративно. Ово је укратко приказ онога што нас чека у недељу.
Сматрамо да је недовољно добро објашењно путем медија шта људи мењају и шта имају прилике да промене у недељу.
Сврљижанин вам у кратким цртама објашњава ШТА СЕ МЕЊА НАКОН РЕФЕРЕНДУМА УКОЛИКО БУДЕ БИО УСПЕШНО СПРОВДЕН!
ПОЈАШЊЕЊЕ РИК – линк (кликни).
Шта се све мења?
Поједине измене су делимично козметичке. Тако се однос три гране власти у Србији – законодавне, извршне и судске, неће више заснивати на равнотежи и међусобној контроли већ на међусобном проверавању и равнотежи.
Велике измене тичу се смањења утицаја Народне Скупштине на одабир појединих судских чинилаца попут председника Врховног касационог суда, председнике судова, Републичког јавног тужиоца, јавне тужиоце, судије и заменике јавних тужилаца. Скупштина ће, уколико референдум успе са већинским “да” и Устав буде измењен, већином од две трећине гласова свих посланика бирати четири члана Високог савета судства, четири члана Високог савета тужилаштва и Врховног јавног тужиоца, а одлучиваће и о престанку његове функције.
Већу улогу добија Високи савет судства, који ће бирати све судије, док ће Високи савет тужилаштва бирати тужиоце. Скупштина ће изменама изаћи из директног избора председника Врховног касационог суда, председника судова, Републичког јавног тужиоца, јавних тужилаца, судија и заменика јавних тужилаца.
Врховни касациони суд зваће се Врховни суд и његов рад ће бити детаљније регулисан одређеним законом. То ће бити ситуација и са многим другим питањима која се мењају и “износе” из надлежности Устава, а пребацују на законе.
Судије које први пут ступају на дужност, по важећем Уставу, имају мандат орочен на три године, такозване пробне године. То више неће бити случај већ ће њихов мандат бити сталан, до пензије или разрешења.
“Судијска функција траје од избора за судију док судија не наврши радни век. Судији престаје функција пре навршења радног века: ако сам то затражи, ако трајно изгуби радну способност за вршење судијске функције, ако му престане држављанство Републике Србије или ако буде разрешен. Судија се разрешава ако буде осуђен за кривично дело на казну затвора од најмање шест месеци или ако је у дисциплинском поступку утврђено да је учинио тежак дисциплински прекршај који, према оцени Високог савета судства, озбиљно штети угледу судијске функције или поверењу јавности у судове. Одлуку о престанку судијске функције доноси Високи савет судства. Против одлуке Високог савета судства о престанку функције судија има право на жалбу Уставном суду, која искључује право на уставну жалбу”, гласиће одредба у Уставу, уколико дође до измена.
Изменама се предвиђа и “забрана политичког деловања судија”, што је непрецизна одредба за највиши правни акт једне државе, који се мења управо да би био прецизнији. Наиме, политичко и партијско деловање није исто.
Задржава се одредба којом се прецизира да председник Врховног суда не може да буде двапут на тој функцији.
Према изменама, Високи савет судства је независан државни орган који обезбеђује и јемчи независност судова, судија, председника судова и судија поротника.
“Високи савет судства бира судије и судије поротнике и одлучује о престанку њихове функције, бира председника Врховног суда и председнике осталих судова и одлучује о престанку њихове функције, одлучује о премештају и упућивању судија, одређује потребан број судија и судија поротника, одлучује о другим питањима положаја судија, председника судова и судија поротника и врши друге надлежности одређене Уставом и законом”.
Оно што је најконтроверзније у овим планираним изменама је састав Високог савета судства. Чиниће га 11 чланова: шест судија које бирају судије, четири истакнута правника које бира Народна скупштина и председник Врховног суда. Избор чланова Високог савета судства из реда судија уредиће се законом.
Ко су истакнути правници?
Према опису у акту о промени Устава, то ће бити правници са најмање 10 година искуства у правној струци, одабрани на јавном конкурсу. Првобитно ће скупштински одбор да одабере осам кандидата за “истакнуте правнике”, а потом ће две трећине народних посланика одабрати четворо најбољих.
“Ако Скупштина не изабере сва четири члана у року одређеном законом, преостале чланове после истека законом одређеног рока између свих кандидата који испуњавају услове за избор бира комисија коју чине председник Народне скупштине, председник Уставног суда, председник Врховног суда, Врховни јавни тужилац и Заштитник грађана, већином гласова”, наводи се у новом решењу.
Дакле, једини услов за “истакнутог правника” је радни стаж, а уколико Скупштина буде одуговлачила са својим делом посла, ове чланове Високог савета судства одабраће први човек Скупштине Србије у консултацијама с поменутим члановима комисије.
“Председници судова не могу бити бирани у Високи савет судства. Члан Високог савета судства којег је изабрала Народна скупштина мора бити достојан те функције. Члан Високог савета судства којег је изабрала Народна скупштина не може бити члан политичке странке. Остали услови за избор и неспојивост са функцијом члана Високог савета судства којег бира Народна скупштина уређују се законом”, наводи се у изменама које ће бити усвојене уколико референдум “успе” са највише гласова за опцију “да”.
“Ново” највише тужилаштво
Највише јавно тужилаштво у Србији, уместо Републичког јавног тужилаштва, постаје Врховно јавно тужилаштво, којим руководи Врховни јавни тужилац. Функцију јавног тужилаштва вршиће Врховни јавни тужилац, главни јавни тужиоци и јавни тужиоци.
Врховног јавног тужиоца бираће Народна скупштина на шест година, на предлог Високог савета тужилаштва после јавног конкурса, гласовима три петине свих народних посланика. На овом примеру видимо да Скупштини није одузета “главна реч”, упркос намерама да се то догоди.
Ако Народна скупштина не изабере Врховног јавног тужиоца у року, њега ће бирати комисија коју чине председник Народне скупштине, председник Уставног суда, председник Врховног суда, Врховни јавни тужилац и Заштитник грађана, већином гласова – што је још један пример потенцијалне манипулације у случају да Скупштина одуговлачи са својом обавезом.
Новина је да Влада Србије више нема реч кад је реч о избору највишег тужиоца у држави. Према садашњем уставу, републичког јавног тужиоца бира Скупштина на предлог Владе и на основу мишљења ресорног одбора Скупштине. Врховни јавни тужилац, супротно важећем пропису, неће моћи да буде два пута биран на функцију, али “остаје на функцији након истека мандата”. Шта то значи, није баш најјасније.
Председник Републике и даље ће имати глас кад је реч о избору судија Уставног суда. Наиме, као и по постојећем решењу, председник именује пет судија Уставног суда између 10 кандидата које му предложи Скупштина.
Зашто се (начелно) мења Устав?
Као разлози за измене Устава наводи се “одавно опредељени пут Републике Србије ка европским интеграцијама, који нужно изискује правне, а првенствено уставне реформе, ради усклађивања правног система државе са правним системом Европске уније, али и ради испуњавања највећег броја европских стандарда и достизања одговарајућег нивоа владавине права”. Какав правни систем имају државе чланице Европске уније већина грађана Србије вероватно не зна.
Други разлог који аутори акта о измени Устава наводе тиче се мањкавости садашњег Устава у делу који се тиче правосуђа и владавине права.
“Република Србија се пре двадесет година определила да крене путем евроинтеграција. На том путу је између Републике Србије, с једне стране, и Европске уније и њених чланица, с друге стране, закључено више међународних уговора. Уједно, обе стране донеле су и неколицину једностраних аката са циљем дефинисања процеса придруживања и приступања Републике Србије Европској унији”, пише у акту.
Оно што са наводи као главни “мотиватор” власти да мења Устав су препоруке Венецијанске комисије, која се формално зове Европска комисија за демократију путем права и која је саветодавно тело Савета Европе. Поменута Европска унија битна је због преговора о приступању и фамозног “поглавља 23”.
“Позивање на мишљења Венецијанске комисије у Акционом плану за Поглавље 23 проузроковано је, између осталог, ставом Европске комисије да је Венецијанска комисија релевантни ауторитет по питању проглашења и промовисања стандарда у области владавине права, те да ће напредак Републике Србије у реформи правосуђа ценити у односу на оцену Венецијанске комисије о том питању”.
Постојећи устав је потврђен на референдуму и то 28. и 29. октобра 2006. године. И тада је, кажу аутори, Венецијанска комисија дала неке препоруке за побољшање Устава, али тадашња власт није усвојила све критике. По усвајању устава, Венецијанска комисија је закључила да скупштина има “претерану улогу” приликом именовања у правосуђу и утицаја на судску независност, да ће “политичке странке контролисати судство”.
Добро питање за грађане који одлучују да ли ће и како ће гласати на референдуму је – да ли већ сада политичке странке контролишу судство?
